The Rolling Stones: Trijumf razuma
Pise: Petar Lukovic

Dok se na drzavnom RTS-dinosaurusu besomucno vrti onaj polupatriotski muzicki carsav u obliku mentalno poremecene pesmicice o srusenom tornju na Avali - sto je, valjda, kreativni vrhunac srpskog poimanja rock ’n’ rolla, daleko od Tijanicevih ociju, jer mu to nije u opisu posla, The Rolling Stones su objavili svoj najnoviji album. U nekim drugim, cak samoupravnim vremenima podatak da Mick Jagger & Comp. imaju novu plocu - zasluzivao bi mesto u "Dnevniku", jer smo onda, ma kako jereticki izgledalo, bili stotinama hiljada milja blizi tzv. svetu nego sto smo danas, kad je RTS postao Bastilja "nacionalne osvescenosti" ili vec nesto slicno. Ali, kako je ovo Srbija u kojoj je rock odavno unisten - i gde se svaka ministarska svadja smatra medijskim happeningom jer je politika opijum za narod, logicno je da novi album The Rolling Stonesa na ovim prostorima nije Dogadjaj.

A trebalo bi da bude. Ne samo zbog gole cinjenice da je ploca "A Bigger Bang" njihov prvi studijski album jos od "Bridges To Babylon" (1997), vec zato sto ovako inspirativno, snazno, drsko, opusteno, maestralno - The Rolling Stones nisu zvucali gotovo petnaestak godina! Kao da su im nevolje i problemi bili katalizator da se izbore protiv onoga sto ih je snaslo: od javnog razvoda Mick Jaggera i Jerry Hall, preko teske bolesti Charlie Wattsa (rak grla), do samoubistva nekadasnje supruge Ron Wooda. Energija koja se gotovo rukom moze dohvatiti - perfektno sledi emocije koje Jagger & Richards & Watts & Wood emituju iz zanrovskog kotla gde se zajedno mesaju ritam i bluz, sirovi, ubitacni rifovi, balade, zestoki sonicni udari, u cak sesnaest pesama (gotovo 68 minuta). The Rolling Stones zvuce kao klinci zeljni dokazivanja, nikako kao sezdesetogisnjaci koji su po ovdasnjem (srpskom) obicaju vec otpisani ili prebaceni u RTS gledaoce "Svadbe 48 sati". Hocu reci da Jagger & Company svojim delom - cak i aktivnim politickim angazovanjem u pesmama "Rough Justice" i "Sweet Neo Con", ponistavaju sve ono sto nam se u Srbiji potura kao ideologija bezumlja; za razliku od vecine srpskih vrsnjaka, izgubljenih u folklornom nacionalizmu ili golom prezivljavanju uz narodnjake - The Rolling Stones izgledaju i ponasaju se kao elita mladosti koja vec cetrdesetak godina dokazuje svoju vitalnost i nepristajanje na svaku vrstu standarda!

Za onaj deo sveta koji nije pristao da zivi u samoizolaciji onog pesmuljka o Avalskom tornju – sasvim je prirodno da je novi album The Rolling Stonesa prvorazredni dogadjaj o kojem, najlogicnije, pisu "New York Times", "The Gardian" ili "The Times", ali nikako, jer je to kod nas nezamislivo, "Politika" ili, mozete zamisliti "Vecernje novosti"!

Pitanje vise nije volite li The Rolling Stones jer odgovor znamo jos od 1963. godine, vec je pitanje - koliko ste jos zivi da primate "A Bigger Bang" s treskom koji vas vraca u zivot? Ako vam je draze da slusate Boru Djordjevica koji okicen kao nacionalisticki muzej poje o Tornju - onda ova prica o novoj ploci The Rolling Stonesa ima smisla koliko i emocionalna veza Vojislava Kostunice sa grupom The Rakes.

Uprkos svemu, novo delo The Rolling Stonesa je trijumf razuma! Probajte, ne boli!