VREME ZA SABIRANJE Priča za laku noć
Vreme za sabiranje Priča za laku noć

Vreme za sabiranje
by Bojan Bosiljčić (on Saturday, November 6, 2010 at 9:36pm)

Pita me Prijatelj, ovde, u nevidljivom prostoru Fejsbuka, kojih je to 15 ploča koje su najviše uticale na moj život, i traži da ne potrošim mnogo na razmišljanje, neka to bude, kaže Prijatelj, 15 minuta. Minut po ploči, razmišljam. Malo za čitav život. Zahtev mi je prvo izgledao nevažan; što da se bakćem starim notama. Ali nešto mi nije dalo mira. Razmišljao sam celo leto (2010.); nije to bilo teško, život je bio obeležen muzikom. Bilo je uzbudljivo. Odvrteti u glavi sve te sate uz gramofon, dok sunce zalazi i konture grada menjaju svoje oblike a da ti to nisi ni primetio.

Izgleda da polako dolazi vreme da se presabiramo. (Kao nekad, kad smo pravili spiskove devojaka koje smo ljubili i bili zabrinuti zbog njihove dužine, ili kratkoće, kako se uzme. Misli se na spisak. Džentlmen takve spiskove posle pali i njihove tajne nosi u grob. Upamćene.)

Ali sa muzikom je drugačije, muzika je odrastanje. Koje ne prestaje. Takva je muzika. I takvo odrastanje. Ako prema tome umeš na pravi način da se postaviš.

Moj prvi gramofon bio je onaj marke Elac, kabinet-gramofon, integrisan sa radio aparatom ispod, i zelenom lampicom čija se prigušena svetlost u tami noćne sobe proširivala kad biste naišli na stanicu. Nije tada bilo stanica ovoliko kao danas, ni blizu. Ali bilo je muzike. Radio Luksemburg, sa sve onim pištećim zvucima dugačkih talasa, pa potom Studio B, pa Dvesta dvojka... bilo je toga, što bi rekao Arsen, bilo je, da se ne hvalim...

Ali lampica nije bila važna kad si stavljao ploču i postavljao iglu na prvu rilnu. Danas je to pomalo zaboravljena vrednost starih dana. Nostalgija u svom ogoljenom obliku. Ali TO je bio zvuk! Nema te digitalije koja će nadmašiti vinilski krckavi zvuk ploča sa kojima se odrastalo.

Kad sam prvi put čuo Toma Džonsa kako peva "Dilajlu", otvorile su mi se uši. I ostale otvorene. (Posle sam pročitao Crnjanskog, pa su mi se otvorila i unutrašnja čula). Elem, Tom, kakav je to glas bio! I ostao, tu se ništa nije promenilo.

Kabinet gramofoni imaju, na drvenim stranama svojih kutija, plastične rešetke koje štite otvore zvučnika. Moje su bile tople, moje su bile najtoplije rešetkice zvučnika koje ste ikada videli, topile su se koliko sam slušao Toma dok peva pod prozorom svoje "Dilajle".

(Posle je bilo drugih gramofona, i pripadajućih reproduktivnih uređaja, kako je vreme diktiralo. Ali onaj pravi, Torens sa svetlima u disku koja služe za usklađivanje brzine, još čekam. S njim ću završiti život, obećao sam sebi, jednog dana biće love za njega, sa zvučnim kutijama od metar i po, JBL, od drveta...).

Tako je počelo. Posle je bilo mnogo više od petnaest, mnogo više. Ali liste moraju da imaju svoju dužinu. Ova lista nije pravljena po hronologiji, već po snazi upliva na moj život. Ovo je tih petnaest, Prijatelju!

1. Tom Jones - "Delilah"
Dakle, i kad je Elac otišao na roditeljsku policu, među knjige, a na moje police u stanovima gde sam živeo došli moderniji aparati, Tom je ostao kao marker koji uvek svetli. I kad je jesenas izašao na binu Beogradske arene, znao sam da se jedan krug zatvorio. Ser Tom, thanks for the music of my life, hteo sam da kažem. Ali samo sam mahao šalom, stojeći, u trećem redu partera.

2. Korni grupa - "Put za istok"
Kad sam ih prvi put čuo, nisam mogao da verujem; takvo šta se nije sviralo, ni pevalo. Ni pre. A ni posle. "Put za istok" ostao je unikatan kako god da okreneš. Prvu ploču izlizao sam vrlo brzo, možda je uzrok tome to što su ploče ranih sedamdesetih, izrađivane u PGP RTB-u, bile lošijeg kvaliteta. A možda je to i zato što je Elac radio u tri smene. Ne znam, ali rilne se više nisu videle. Kupio sam DRUGU ploču. Ona je i danas na mojoj polici, poprilično izlizana. Ali svira. Tih godina nas četvorica školskih drugara osnovasmo bend, Fleš. Tukao sam bubnjeve u toj grupi, a noćima preslušavao "Put za istok", skidajući Furdujeve prelaze i ritmove. Kad je došlo dotle da u Flešu imam solo na svirkama u Maršala Birjuzova gde su devojke vrištale u dubini mračne sale Mesne zajednice, kraj sola sam izvodio kuckajući Furdujev pasaž kojim se u "Putu za istok" najavljuje druga sekvenca. Štimalo je. Kasnije, Kornelije lično mi je ispričao kako su, da bi snimili "Put za istok", čekali i čekali i čekali stereo opremu koja je svaki čas trebalo da stigne u PGP RTB. Napokon mu se smučilo čekanje i ušli su u studio. "Ploča je snimljena mono", reče Kornelije. "Mono?!?", zaprepastio sam se. Toliko slušanja, a nisam ni primetio da nešto fali. Stereo oprema je stigla kroz petnaest dana, te '72. Ali to više nije bilo važno.

3. Gipsy Kings - "Allegria"
Bio je kraj osamdesetih, teško vreme se pripremalo. Nekako, ne znam kako, ni od koga, u ruke mi je došla kaseta, pazi sad: kaseta, k a s e t a, sa numerom u kojoj opaki Francuzi-Španci na španskom dijalektu pevaju flamenko obradu Sinatrine "My Way". Mahnito sam se raspitivao ko su muzičari, tek su se proslavili tim glavnim albumom, "Bamboleo", i tako sam saznao za Gipsy Kingse. Tog leta je, posle poznanstva u Lionu, gde smo prethodne godine zajedno pevali Verdijevu "Aidu", u Beograd je trebalo da stigne jedna plavuša sa koloraturnim sopranom, kojoj je sudbina namenila ulogu da u tom horskom stavu, u drugom činu kad se Radames vraća iz rata, stoji pored mene. Godinu dana kasnije, dolazeći u Beograd, sudbina joj je namenila da u moj život unese PRVE DVE ploče Gipsy Kingsa, dok nisu bili slavni, ploče koje su snimljene samo sa gitarama i glasovima. To je ta ploča. Gramofon više nije bio Elac. Ali i ovaj se jednako mučio da se ne istopi. Posle su mi svirali u knjizi.

4. Time - "Za koji život treba da se rodim"
Taman što je Dado Topić otišao iz Korni grupe ostavljajući Zlatku Pejakoviću da otpeva "Put za istok", u Zagrebu se, pod njegovim vođstvom, formira Time. "Za koji život treba da se rodim", "Istina mašina", "Kralj alkohol", "Pesma No. 3". Ljuba, pevač i basista Fleša, i ja i dan danas se sporimo da li Dado u "Pesmi No. 3" svira a-mol 6 ili nešto drugo. Dado, beli čovek sa crnim glasom.

5. Arsen Dedić - "Homo volans"
Pjevač povratka, tako za Arsena kaže Igor Mandić. Znam samo da i dan danas, KAD GOD negde na Jadranu kome sam se vratio, prođem pored agave, otpevam u sebi ... "a kiše su se slile u cvjetove agava / i ljetu je kraj"... "Kuća pored mora". Ali ta pesma nije na ovom duplom albumu. Ako vam već treba nešto za orijentaciju, tu je, sa svim onim flautama, "Nećeš biti sama", pa "Tvoje nježne godine", pa "Modra rijeka", pa "Priča o jednom kapitanu"...

6. Deep Purple - "In Rock"
Nikada mi neće biti jasno, sad je već kasno za razjašnjenja takve vrste, zašto sam, marta 1975., sam otišao u "Pionir". Fleš je već svirao punom parom, a Ljuba je u "Child in Time" izvlačio sopransko "A", ovo vam je svedočanstvo iz prve ruke. Bubnjareve. Ali sam u "Pionir", tog marta, išao sam. Svirali su Deep Purple. Tek što su uzeli novog pevača, potpuno nepoznatog, Dejvida Koverdejla. Nastao je mrak, u hali, bila je puna, ta hala, posle će izgraditi svakakve hale, ali "Pionir" je tada bio najveći, i iz tog mraka nas je odjednom zasuo zvuk kao da trista drobilica za beton radi svoj posao. Nismo bili spremni na takvo nešto, nikako nismo bili spremni. To su Deep Purple svirali uvod u "Speed King". I svetlo je zasjalo: Riči Blekmur, u belom dimu do pojasa, nepokretan, sejao je smrt po nama dok je taj vozač na motorciklu (ovu reč uvek pišem sa "r" iako znam da nije pravilno), jurio ka svom kraju. Samleli su nas. Prvi PRAVI koncert u mom životu.

7. Don Mc Lean - "American Pie" (live solo)
U leto '77, Ljilja je odnekud dobila koncertnu ploču, čovek i gitara sami na nekoj velikoj bini, ne moraš sve da vidiš, za nešto ti je dovoljno uvo, takav zvuk, i takvi aplauzi, ne bivaju na malim binama. I jedne noći, na jednoj od žurki kasnih sedamdesetih, u Brankovoj 26, ta ploča, trenutno na slušanju kod mene (moje devojke delile su sa mnom sve, pa i najvrednije ploče mladosti), zatekla se poslednja na gramofonu kad je sve utihnulo. Don Mc Lean, solo. Ljilja i ja smo bili zavaljeni u jastuke. Ostaci ljudstva ko zna gde po velikom stanu. I ujutru, kad sam prišao gramofonu, u akciji spremanja stana pred povratak roditelja, na ploči sam zatekao gomilu okamenjenog voska sa sveće koja je, rasipajući cele noći titravu svetlost po nama, vosak slala saglasno sili zemljine teže, dole, ravno na nedužni vinil. PREPEGLAO sam ploču preko lista hartije, mnogo sam tih listova potrošio, i skinuo glavninu voska sa rilni. Ploča se malo iskrivila od vreline pegle. Ljilji sam ipak, preko rođaka iz Amerike, naručio novu ploču. Stigla je mesec dana kasnije, ali u studijskoj verziji. I tako sam ja zadržao verziju sa koncerta, ispeglanu i šuštavu, ali ipak podobnu slušanju, a Ljilja dobila studijsku. Tako smo se, sa tim pločama u posedu, neku godinu kasnije, i razišli. Moja ploča je i danas kod mene. Koga god sam pitao, konsultovao sam i Internet, NIKO ne zna za tu verziju, odsviranu i otpevanu uživo, solo. Pitajte mene ako vas interesuje.

8. Bad Company - "Bad Co."
I oni su nastupili u knjizi. Uzaludni, moj roman prvenac. Svoje knjige se ne prepričavaju... ali na zadnjoj strani, u dizajnu Jugoslava Vlahovića, kome sam tražio da to uradi kao da je u pitanju ploča a ne knjiga, poimence su Pol Rodžers i ostatak bande. Jesenas je, sa Queenom, umesto mrtvog Fredija, Pol Rodžers pevao u "Beogradskoj areni". Nisam bio tamo. Jer to nije Bad Company. A mogao sam da mu dam knjigu, na ćirilici. To bi bilo cool... Pol gleda u korice, ništa ne razume a ja mu objašnjavam o čemu se radi. Morao bi da mi veruje.

9. Pink Floyd - "Wish You Were Here"
Nemoguće je opisati dejstvo ona četiri tona u gitarskom rifu pesme "Shine On You Crazy Diamond"; to jednostavno nema objašnjenje. Da se radi o više tonova, da je u pitanju makar kadenca, pa ajde de. Ali samo četiri tona? Kako da opišeš četiri tona? A opet, oni tako deluju... Pesma je napisana za njihovog mrtvog člana, osnivača, Sida Bereta, koji je posle dva prva albuma sa Pink Floydom, i dva solo albuma, otišao u samoizolaciju. Pri snimanju "Dark Side of the Moon" (ili je to bio baš "Shine on You..".?), jedan ćelavi, čudni čovek ušao je u studio. Niko ga nije prepoznao u prvom momentu. A onda su shvatili da je to Sid. Niko nije mogao da progovori. Sid se samo okrenuo i otišao. Umro je 2006. Ali Dijamant sija, ne treba mu više od ona četiri Gilmorova tona...

10. Bruce Springsteen - "Greetings From Ashbury Park"
Evo onog što je spomenutom romanu romanu prvencu dao moto: "Učila me je majka da ne gledam u sunce / i da ne jurim na vrhunce / jer mogu da upadnem u gadan sos / ali zaboga majko / baš u tome je štos" (u prepevu Dragoslava Andrića). Čitao sam, dakle, Andrićevu antologiju rok poezije, "Stereo stihovi", i zapazio Springstinovu poemu "Blinded By The Light" (Obnevideli od bleska). I kad je otac uskoro potom krenuo na biciklistički kongres u Frankfurt, zatražio sam da ode u prodavnicu ploča i prodavcu da ovu cedulju. Kad se vratio, ispričao mi je da je tako učinio. Prodavac je, kaže otac, samo klimnuo glavom, otišao do rafa i vratio se. U ruci mu je bila Springstinova ploča. Hvala, ćale!

11. Eagles - "Hotel California"
Dilema je svirati ga iz a-mola sa kapodasterom na drugom polju, ili iz originalnog h-mola. Ja sam odabrao ovo drugo. Oko upamćivanja teksta već ima različitih tehnika; ja sam odabrao najlakšu: odslušaš pesmu hiljadu puta i sve zapamtiš. I tako sam, tog leta '78, na rivi u Novalji, sedeo na ivičnjaku travnjaka i zapevao. Dvoje mladih Nemaca, momak i devojka... šta pričam: mladih, pa i ja sam bio klinac, 21 godina, oni behu kao ja... elem, stali su, zagrljeni, i odslušali do kraja. Pevalo mi se, te noći, u Novalji. Gitara me slušala, i svih deset prstiju. Tekst danas više ne znam naizust; ali je ceo u meni. Kao i nezaboravni sklop harmonija koji ga prati.

12. Josipa Lisac - "Dnevnik jedne ljubavi"
Kad se sve sabere, danas više nema sumnje: na top listi cele jugoslovenske scene, poredak odozgo na gore izgleda ovako: "Put za istok", "Za koji život treba da se rodim", "Dnevnik jedne ljubavi". Ide mali razmak pa dolazi Džoni Štulić... a onda zjapi provalija. Josipa je, svojim neponovljivim glasom, udarila crtu koju kasnije nijedna pevačica, pa ni ona sama, nije mogla da preskoči. Magičan momenat je onaj u kome solo trombon svira frazu "Ležaj od suza prostirem za te"... Karlo Metikoš, kompozitor tih pesama, koji ih je pisao za ženu koju voli, svoju ženu, Josipu Lisac, nije više među živima. Za razliku od tih 11 pesama, čija početna slova daju akrostih: "Josipi Lisac".

13. Enigma - "MCMXC a. D."
Svakog jutra, bile su rane devedesete, majka bi već sedela u fotelji u dnevnoj sobi kad bih ja ustajao, i ritual se znao: puštao sam "Return to Innocence". "Volim kad pevaju ti tvoji Indijanci", tako je govorila majka, zbog onog čudnog napeva koji dominira u toj pesmi. Majka, inače, nije imala sluha za muziku novog doba, ostala je na pesmama ruskih horova dok Crvena armija oslobađa Zaječar. "Return to Innocence" bila je poslednje što je od ove muzike čula. I vratila se, mama, prošle jeseni, definitivno u innocence. Ja i dalje, ovde, slušam sve te pesme.

14. Emerson, Lake & Palmer - "Brain Salad Surgery"
Kad je Đura napustio Fleš, negde na pola njegovog dvogodišnjeg postojanja, '75, nas trojica preostalih odlučismo da ne tražimo novog gitaristu; sviraćemo kao trio, organe, bas i bubnjevi. "Kad mogu Emerson, Lejk i Palmer, što ne bismo mogli i mi!". Malo sutra; jesmo svirali, ali to nije bilo to. Jer su ova trojica Majstori, što mi nismo bili. Kejt Emerson je bio prvi koji je sintisajzer provukao između nogu i svirao dupetom. Dobro je zvučalo. I obradio je "Slike sa izložbe", Modesta Musorgskog, tako da smo svi hteli da čujemo original. Promenili su nam život, i kad je profa iz muzičkog vaspitanja, Stanko, opasni momak Druge beogradske, počeo da pita Musorgskog... mi smo imali šta da mu kažemo.

15. Jose Feliciano - "Mother Music"
Te iste '78, u Novalji, cela bulumenta je zalutala u borov šumarak pored mora, jedne od tih noći, i na pola moje svirke, u šumicu upadoše dve devojke u zvonastim farmerkama. Jedna je pod rukom nosila malu tarabuku, onaj udarački instrument koji se drži pod miškom, šupalj odozdo, sa zategnutom kožom preko. "Zovem se Hrvatka", reče ona dok smo se upoznavali. Dodala je da u Zagrebu, ili na nekom od stranih konzervatorijuma, STUDIRA udaraljke. Nije šala svirati noću u šumi sa školovanim muzičarima. Pogotovo kad imaju dugu plavu kosu. Predložih joj da sviramo zajedno, i da to bude "Gipsy" Hozea Felisijana, tu se ta tarabuka baš čuje, i ima istaknuto mesto, pogotovo u trenutku onog predudara koji najavljuje refren. "But I continue to...", BUP! "travell..." Kad smo počeli, Hrvatka me dobro pratila, znala je pesmu, to nije bilo teško, Hozea smo tih godina svi pevali, i koji nisu imali sluha. Ali kada je došlo vreme za tu sinkopu... Hrvatka je zakasnila, počela je zajedno sa mnom, osminku kasnije, to je sitan vremenski period, ali dovoljno da ispustiš svoj momenat. Namignuo sam joj da pazi sledeći put, i kad je opet došao refren... opet je zakasnila! Nije mogla da ukapira taj sinkopirani udarac nikako... nadam se da je do kraja studija naučila taj štos, dobro to dođe kad sviraš, a i inače; umeti pronaći svoj momenat.

EPILOG
Od ovih ovde, 14 je vinilskih, samo je Enigma CD. Posle je bilo još mnogo ploča, i uopšte muzike. Svih trista ploča još se vrti na gramofonu, čekajući Torensa, sa rotirajućim svetlima... ali kad se, kao sada, spustim u tamu davnih uspomena, tamo me, namigujući mi svojim zelenim okom, čeka Elac. Nikada, ništa neće biti zaboravljeno.

Comment Ą Like (Unlike) Ą Share

Autor priloga: Bojan Bosiljčić Beograd, Srbija bojbos57@open.telekom.rs




---