BODAN ARSOVSKI I KOKAN DIMUŠEVSKI Interviewer: Dragutin Matošević, Tuzla, BiH

Bodan Arsovski (Foto: Dragutin Matošević)

Kokan (Koki) Dimuševski (Foto: Dragutin Matošević)

Dragutin: Odmah na početku ću vas pitati: "Koji je cilj ove turneje?"

Bodan Arsovski: Postoji razlog zbog kojeg smo se okupili. Počeli smo svirati 1. januara 1976. godine. Te godine smo se zvanično najavili kao bend i bili smo veoma mladi. Poslije 20 godina prestali smo da radimo, tačnije 1996. godine. 2006. godine bilo je trideset godina od nastanka grupe Leb i sol i pojavila se inicijativa za naše ponovno okupljanje, ne toliko po našoj želji, koliko je to javnost tražila. Svako od nas je imao svoje vlastite karijere. Ja sam od 1996. godine u Bosni bio nekoliko puta i ljudi su me uvijek pitali: "Kad će opet svirati Leb i sol?" To je bilo prvo pitanje poslije svih mojih nastupa. Znao sam da ćemo se jednog dana morati okupiti i dobro je što se to poklopilo sa jubilejom, 30 godina od nastanka grupe. To je dalo neki smisao svemu tome. To je razlog zašto smo ovde. Ovo nam je ujedno i završetak turneje. Krajem 2006. godine nastupali smo svuda, ali još nismo dolazili svirati u Bosnu i Hercegovinu, tako da sada i završavamo ovdje.

Dragutin: Zašto je grupa Leb i sol stala sa radom? Da li je to bio prirodni proces ili...?

Kokan Dimuševski: Pa, normalno da je to bio prirodni proces. Kada svirate 20 godina, sa istim ljudima, onda se zasitite, nestane želja da se družite, ideje se vrte u istom magičnom krugu. U tom trenutku mi smo stali i bolje da smo stali, nego da smo napravili neku glupost koja bi nas stajala karijere ili toga sličnog. Tada smo stali do momenta dok nam se ne probudi nova želja da opet sviramo zajedno. Ipak, svi smo mi ostali muzičari. Niko od nas nije otvorio Rena a Car, ni hotel ili restoran, tako da se svi i dalje aktivno bavimo muzikom. Evo, prošlo je deset godina, opet smo se okupili. Došli smo napraviti onaj bis koji su nam tražili.

Dragutin: Da li je repertoar koji sada svirate repeticija starog materijala ili ste za ovaj puta pripremili i nešto novo?

Bodan Arsovski: Pa, to je sve ono staro, to publika i traži. Mi smo imali 12 ili 13 albuma, ne sjećam se tačno, ali... puno je to kompozicija i mi smo za ovu turneju napravili takav repertoar koji će koliko toliko biti presjek svih tih godina naše karijere. Koncerti traju 2,5 sata, nekada i 3, zavisi od biseva. Napravili smo i jednu novu kompoziciju, zove se "Raspukala Šar planina". To je makedonska narodna pjesma koju smo mi malo obradili da bi, eto, pokazali da smo još u kondiciji.

Dragutin: Ja sam vašu novu pjesmu puštao u radijskoj emisiji Jeans generacija, kao najavu sarajevskog koncerta.

Kokan Dimuševski: Da, koncert u Sarajevu je trebao biti 2. decembra 2006. godine, ali nešto se tu razvuklo....

Dragutin: U to nećemo ulaziti, to sada više i nije bitno. Kakva je budućnost ove formacije grupe Leb i sol? Da li je li to opcija - sad i nikad više ili...?

Bodan Arsovski: Svi mi već imamo svoje planove. Ja, na primjer, imam puno svojih novih kompozicija i sad mi nije logično da to prekinem. Nagovještaj je da grupa Leb i sol sad treba prekinuti sa radom... to meni na jednoj strani odgovara, u redu, neće biti grupe Leb i sol i svako se vraća svojoj priči. Međutim, postoji jedno veliko uzbuđenje koje je svuda oko nas i to ne treba propustiti. Osjećam da ljudi nisu zadovoljni samo s ovim što smo mi do sada odsvirali, nego žele čuti i nešto novo, da provjere dokle smo došli sa svojim razmišljanjima u muzici. Svi znamo da grupa Leb i sol ima velike svirače i to treba i pokazati. Mislim da postoji jedna mala energija, tj. ideja da grupa produži sa radom, pa ko želi da radi, nek radi, ko neće - ne mora. Ima tu i stara priča...

Kokan Dimuševski: Kada radite zajedno, onda je super. Kada napravite pauzu, onda vam je žao što ste napravili pauzu. Ali, tokom vremena naviknete se na tu pauzu, i onda shvatite, nema više benda. Mi se, ipak, svi družimo. Svi smo iz istog kvarta, ali svi, ipak, radimo nešto svoje. Zatim, prođe ta pauza i onda ti je teško okupiti se. Kad se okupiš, onda ti je teško rastati se, jer se opet ušlo u isti film... Sad je toplo-hladno, ali na kraju - to može da pukne. Postoji ta energija, ta želja da se ostane zajedno, pa ćemo vidjeti.

Dragutin: Recite mi nešto o vašim solo karijerama.

Bodan Arsovski: Moj prvi solo album izašao je 1995. godine, što nije značilo da se bend već slijedeće godine trebao raspasti, ali eto, tako je ispalo. Album se zvao "Endless View" i naišao je na jako dobar prijem u Makedoniji, što je meni jako puno značilo, jer mi se tada vratilo samopouzdanje i vratio mi se autorski feeling. Krenuo sam dalje i napravio sam jedan orkestar. U početku smo bili ethno bend, to je sada više moderno, ali nama se tada to sviđalo. Poslije toga sam izdao sam još četiri albuma i napravio jedan DVD, odradio jednu veliku turneju po antičkim teatrima u Makedoniji. I Kokan je bio tu, pomogao mi je. Bilo je tu puno ljudi: 11 ljudi, hor, balet itd. Taj događaj u antičkim teatrima bio je veliki doživljaj, jer vraćaš se puno godina unazad, takav je bio i program, bio je posvećen Bogu Dionizu.

Dragutin: A nakon toga?

Bodan Arsovski: Nakon toga je izašao album "Tirecijas". Tirecijas je, inače, prorok u svim grčkim tragedijama. Ako nema njega, nema ni tragedije. On npr. kaže da će sin ubiti oca i tako počne priča. Album sam nazvao po njemu, jer sam radio dosta muzike za antičke tragedije. Onda sam uradio drugi album, tj. faktički treći, zvao se "Broken Beats". S njime sam dosta nastupao. Dva put sam bio u Sarajevu, nastupao u Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji, Grčkoj, Belgiji, Bugarskoj itd. Nakon albuma "Broken Beats" izašao mi je još jedan album, pod nazivom "Elegija". Jedan je to veoma elegičan album, stoga sam ga tako i nazvao. Nakon toga sam izdao divni DVD, sa antičkim teatrom i to je bilo 2004. godine. Poslije toga moj orkestar se umorio. Bio je to jedan veliki orkestar koji više nisam mogao održavati. To mi je oduzimalo previše energije, te sam krenuo u jednostavniju priču. S Kokijem (Kokan Dimuševski, op.a.) sam napravio jedan solo album, zove se "Skice iz prošlosti" ("Sketches from the past") i to je izašlo 2006. godine, tačno pred ponovno okpuljanje grupe Leb i sol. U tom trenutku nas dvojica smo bili u velikoj dilemi, da li produžiti s ovim što smo započeli i zapostaviti Leb i sol ili zapostaviti ovo prvo i započeti sa Leb i sol. Zatim smo shvatili da se "trideset godina" te grupe ne događa svaki dan. To je eto, otprilike, o tih šest materijala koje sam ja izdao.

D. Isto pitanje tebi, Kokane.

Kokan Dimuševski: Ja sam prvi izdao solo album, 1992. godine i zvao se "Double Life" . Nazvao sam ga tako jer sam tad u muzičkom smislu živio dvostruki život. Svirao sam sa grupom Leb i sol, s jedne strane, dok su s druge strane bile moje privatne "paranoje" i ideje o muzici. Meni je prvom dojadilo sviranje s bendom, jer se sve okretalo u istom krugu. Prvi sam skrenuo sa tog puta i napravio solo album. Zatim, po raspadu grupe Leb i sol, dolazi i drugi album, koji je bio uživo, a sa mnom su svirali Bodan i Garo (Garabet Tavitjan, bubnjar, op. a.). Tada sam se malo bacio na video art i na bizantijsku muziku. Zatim sam se bavio raznim aranžmanima i radio muziku za filmove i pozorišta. Zatim je Bodan napravio svoj bend i onda sam ja vidio da je to lijepa muzika, da ima prostora za eksperimentiranje, da se tražio novi zvuk, te sam pristupio Bodanovom bendu. Zatim sam s Bodanom napravio jedan jazz kvartet, ali nismo snimili CD (postoji samo jedan audio / video snimak i ostali su iza nas odsvirani koncerti). Tu je i zadnji album ("Sketches from the past", op. a.), na kojem su samo klavir i bas, što je jako zanimljiva konstalacija u muzici. Tu čujete samo ta dva instrumenta, bez ikakvih nasnimavanja i kad se to sluša - ništa vam ne fali, a zvuči vrlo jednostavno.

Dragutin: Fascinira me činjenica kad se nađu četiri momka i naprave bend. Na primjer, tako su nastali The Beatles, bend od četiri muzičara gdje ne možeš izdvojiti ni jednog i reći, evo, ovaj nije dobar. Tako se, čini mi se, desilo i s vama. Koja je to "hemija" bila po srijedi da ste se vi našli?

Bodan Arsovski: Mi smo mahalski bend. Svi živimo blizu jedan drugog. Išli smo u školu zajedno, nismo ista generacija, ali znali smo se iz ulice i tako smo uveče, dok su drugi pričali o svim drugim temama, mi smo pričali o instrumentima, o svjetskim bendovima, pa čak i o grupama Time, Korni grupa, koje su se tad pojavile i na neki način bile nama uzori. Zatim smo spominjali starije grupe poput: Elipse, Roboti, Kameleoni, Siluete itd. I onda smo počeli pričati o tome kako želimo kupiti električne gitare, jer toga tada nije bilo u našim trgovinama. Jedino što si tada mogao da kupiš bila je akustična gitara.

Kokan Dimuševski: Energija se skupi, a četiri manijaka se uvijek nađu i onda se prepoznaju na ulici.

Dragutin: Da li smijem zaključiti da u Skopju tada nije bilo boljih muzičara od vas?

Bodan Arsovski: Bilo je konkurentskih bendova. Mi smo tada bili u grupi sa nekoliko konkurentskih bendova.

Dragutin: Ko vam je bio konkurencija?

Bodan Arsovski: Grupa Pu, pa grupa Triangl, pa Tor...

Dragutin: I Aki je pjevao tu negdje?

Bodan Arsovski: Aki je pjevao u grupi Tor, pa je kasnije otišao u Parni Valjak....

Kokan Dimuševski: ... ali to je bio klasični rock and roll, to nije bilo to. Zatim su tu bili Denza band koji su svirali sličnu muziku kao i mi. Oni su poslije nas počeli, ali su dobro svirali. Imali su odličnog gitaristru, odličnog pijanistu, i svi ostali su bili dobri. Oni su čak snimili i LP (long play) za RTV Ljubljana, ali ostali su na tome. Izdali su taj album i to je bio njihov kraj. Ipak, teško je opstati 30 godina, uvijek biti na vrhu, uvijek putovati, te imati razna odricanja itd.

Dragutin: Treba sebe pobijediti.

Bodan Arsovski: Najteže je sebe pobijediti. Kad priznaš da si pobijedio sebe i još si u toku bitke svjestan da ratuješ sa samim sobom, onda...

Dragutin: Svaka čast...! (smijeh, op.a.)

Interviewer: Dragutin Matošević Tuzla, Bosna i Hercegovina info@barikada.com

---