Barikada - World Of Music

Barikada - World Of Music - Interviews

LEJLA MULAOSMANOVIĆ
Interviewer: Dragutin Matošević

Lejla Mulaosmanović dirigira Sarajevskom filharmonijom u BKC-u Tuzla

Lejla Mulaosmanović
Razgovarano u Tuzli, 03. septembra 2007. godine

Lejla: Ja sam dirigent i profesor. Trenutno radim kao profesor hora, dirigovanja i klavira u Srednjoj muzičkoj školi u Tuzli. Inače, iz Tuzle sam. Muzičku akademiju završila sam u Sarajevu, u klasi profesora Julija Marića.

B: Mladi se obično opredijele za rock, pop ili neki drugi stil muzike. Ne kažem da ti nisi i u tim vodama, ali otkuda ti u klasici?

Lejla: Kad ste već spomenuli rock, jako volim rock muziku, tako sam i odgajana. Što se tiće klasike, nju sam zavolila preko tatine rodice. Imala je klavir, pa sam i ja dobila želju svirati klavir. Ispočetka je to sve bilo kroz igru. Upisala sam osnovnu muzičku školu, odabrala klavir kao glavni instrument. U Osnovnoj muzičkoj školi u Tuzli bila sam u klasi profesorice Đurđice Dizdarević, koja mi je na najbolji način približila taj instrument. U Srednjoj muzičkoj školi u Tuzli išla sam na dva odsjeka, na opšti, teorijski smjer i na klavir. Tu sam bila u klasi profesorice Nedžmije Omerčehajić. Moj sljedeći korak bila je Muzička akademija u Sarajevu. I tu sam planirala upisati studij klavira, međutim malo ranije nešto se u meni prelomilo. Naime, na maturskom ispitu iz opšteg smjera, izabrala sam dirigovanje, na kojem mi je profesor bio Čestimir Dušek, kroz kojeg sam jako zavoljela dirigovanje. On je bio taj koji je u meni prepoznao tu predodređenost za dirigovanje. Govorio mi je da imam lijepe pokrete ruku, da jako dobro memorišem partituru, da imam sp naučila osobnost voditi neki ansambl, što su predispozicije za dirigenta. Na akademiji ne upisujem klavir, jer igrom slučaja padam na prijemnom ispitu iz istog i bez imalo žaljenja, na drugom prijemnom roku, upisujem smjer dirigovanje. Upoznajem profesora Julija Marića, koji je, poslije se ispostavilo, jedna divna osoba i dosta sam naučila od njega. Položila sam prijemni, nastavila u tom smjeru i nikad se nisam pokajala što sam upisala dirigovanje.

B: U šta gleda dirigent koji pred sobom ima orkestar i partituru od, recimo, 50 stranica?

Lejla: Kaže se: ''Partitura treba biti u glavi, a ne glava u partituri.'' Sve se gleda. Oko se mora razletiti po čitavom papiru i mora se jako dobro čuti, tj. imati dobar sluh. Kažu da je za dobro dirigenta i dobrog violinistu jako bitan muzički sluh. Jako je bitno i fotografsko pamćenje, uočavanje grešaka, jednostavno, doživljavanje cijelog djela od početka do kraja, zatim na red dolazi vježbanje sa muzičarima i sve zajedno predstavlja veliki užitak. Kada dirigent izađe na binu može se malo i folirati, jer je sve već ranije urađeno na probama.

Lejla: Da, jako je stresno, jer zahtijeva ogromno znanje, ne samo što se tiće tehnike dirigovanja, nego uopšte, cijelokupno muzičko znanje. Dakle, pretpostavlja jako dobro sviranje klavira, poznavanje istorije muzike, poznavanje muzičkih instrumenata. Kad stanete pred 50-60 ljudi, bio to orkestar ili hor, sve oči su uprte u vas i svi čekaju šta ćete vi da kažete. Morate se jako dobro pripremiti, sve imati u glavi, imati tačno zacrtano šta želite, to je jako bitno.

Lejla: Postoje djela koja su legendarna i koja će dobro zvučati kako god da se izvedu. Međutim, postoji i nešto što dirigent unosi u dijelo, a to je njegov način interpretacije. Npr. dirigent može odlučiti da li će na nekom mjestu koje je piano, staviti forte, ali i za to mora imati dobro opravdanje i pred stručnjacima i pred publikom. Sada imate i te tzv. moderne tokove, gdje se dosta toga mijenja. Više se ni Mozart ne izvodi na način na koji se izvodio prije 50 godina.

Lejla: Pa radi se npr. o promjenama tempa. Mi naše doživljaje tempa neke kompozicije dobijamo preko snimljenih uradaka istih. I sada, odete na neki koncert i čujete to isto dijelo u nekom drugom, npr. sporijem tempu. To se nekome može svidjeti ili ne svidjeti. Pogorelić je postao poznat upravo zbog tog, svog načina izvođenja kompozicija. Znači, interpretacija je dozvoljena.

Lejla: Ne, to nije dozvoljeno u klasičnoj muzici. Dirigent je, inače, ujedno i aranžer. Ako se radi neki projekat i treba nešto promijeniti, dirigent je taj koji je najsposobniji za aranžiranje.

Lejla: Naravno, to je glavno. Dirigent kad dobije note, on bez sviranja, već čuje tu muziku u svojoj glavi.

Lejla: Ja znam za takmičenje dirigenata. Angažira se jedan hor ili orkestar i zatim se dirigenti mijenjaju i izvode svoje kompozicije. Nažalost, kod nas takvih takmičenja nema i ja nisam imala priliku biti na dirigentskom takmičenju. Kod nas postoje takmičenja horova, gdje se ocjenjuje sve. Rad sa horom, dirigent, trenutno zvučanje na nastupu, kvalitet glasova, odabir kompozicija.

B: Šta jedan svršeni student muzičke akademije može očekivati u profesionalnom smislu? Može li on graditi karijeru?

Lejla: Kod nas u Bosni, sudbina onih koji završe akademiju je rad u školi. Ja bih voljela da mogu biti slobodni umjetnik i živjeti od toga, ali, nažalost, kod nas je to nemoguće, jer je malo razumijevanja i malo uslova za takvo nešto. Tuzla je nekada imala orkestar i operu i big bend i razne horove, ali danas je situacija loša.

B: Mnogi moji sugovornici su to isto rekli i najveći problem je bio u nedostatku novca. Da li je i po tebei najveći problem u novcu?

Lejla: Problem je i novac, ali i, moram priznati, sve manje i manje osjećaja za kulturu. Uzmimo za primjer mlade. Većina njih uopšte ne zna šta je to klasična muzika, nemaju interesovanja za to. Ovim ne želi osuditi ni jedan muzički stil, samo, generalno gledajući, situacija je nepovoljna za školovane umjetnike.

B: To je moje sljedeće pitanje. Da bi neko išao na Mount Everest, prvo mora savladati Ilinčicu, pa Konjuh... ne može se odmah ići na Everest, a Mount Everest je upravo to za šta si ti sada osposobljena - klasična muzika. Ko je, po tebi, taj koji mora voditi ljude na Ilinčicu, na Konjuh.. da pravi te stepenice, da bi ljudi došli do tog stadija da razumiju i osjećaju potrebu za klasičnom muzikom?

Lejla: Ako ćemo pričati o muzičkim školama, tu ima dosta grešaka. Djeca koja upisuju muzičku školu nemaju baš puno izbora. Uglavnom se tu radi o klaviru, gitari, harmonici, eventualno klarinetu. Treba tu djecu animirati, zainteresovati ih za te instrumente kroz igru. Danas je drugačiji pristup školovanju. Sve se mora praktično objašnjavati, nema više onog sistema koji djecu pretrpava teorijom i tjera ih kroz šibu. Dijete sve ono što mu se nudi mora zavoljeti. Ja bih, što se mene tiće, krenula od osnovnog muzičkog obrazovanja. Uvela bih mnoge druge odsjeke, da djeci damo priliku da vide nešto što ranije nisu imali prilike vidjeti, npr. violončelo, neke udaraljke, obou, mnogo tih instrumenata. Godinama se nižu samo isti instrumenti, tako da dolazi do zasićenja i poslije se ispostavi da ima previše klavirista, previše gitarista. Vrlo su rijetki oni koji odu dalje, u inostranstvo. Otvaranje novih odjeska jako bi doprinjelo da se već mala djeca usmjere u tom pravcu.

Lejla: Mediji također moraju aktivno učestvovati u tome. Televizije, radio stanice, novine, časopisi moraju u svojim sadržajima odvojiti vremena i prostora i prikazati nešto i o klasičnoj muzici. Nije da nema klasičnih koncerata, jednostavno se ne uklapaju u programsku šemu. Često gledam Radio Televiziju Crne Gore. Oni stalno emitiju koncerte klasične muzike i samim tim si prisiljen, kad već upališ TV da vidiš orkestar. Možda te ta muzika i privuče. Bitno je da je tu, da se mota negdje oko tebe i onda ti ni ne osjetiš, a već si postao dio toga. Kad sjedim sa svojim prijateljima, nastojim im to približiti, pričam im o ljepoti klasične muzike i inače o ljepoti muzike, da budu sposobni prepoznati kvalitetnu muziku. Mnogi danas ni o čemu ne razmišljaju, prihvataju ono što većina prihvata. Muzika je danas postala zabava. Više je niko ne sluša, ona je samo podsticaj za dobar provod. Nekad bih voljela da umjesto dirigentskog štapića imam čarobni štapić i da sve to promijenim.

Lejla: Ne, još uvijek ovde nisam isprobala sve mogućnosti. Ja sam poslije akademije mogla ostati u Sarajevu, zaposliti se tamo, ali ipak, odlučila sam se vratiti ovde i promijeniti situaciju. I u drugim gradovima BiH situacija je ista, samo što Sarajevo ima više stanovnika, pa se tamo to ni ne primjeti, imaju operu, više sadržaja. Međutim, vratila sam se da pokušam nešto promijeniti. Recimo, sada smo na Radio Tuzli pokrenuli dječiji hor. Javila se ideja zaposlenika i direktora Radio Tuzle da se napravi neki hor koji bi predstavljao Radio Tuzlu. Oni su prvo pozvali prof. Dušeka, ali on ih je uputio na mene. Profesor mi je uvijek bio velika podrška. I tako, napravili smo dječiji hor. Probe se održavaju u prostorijama studia Radio Tuzle.

Lejla: To je još u začetku. Imali smo par audicija. Još uvijek okupljamo djecu. Nisam baš oduševljena odazivom, iako ja nisam rigorzna, ali djeca se jako slabo prijavljuju. Sad ćemo sa početkom škole intenzivirat probe i nove audicije.

Lejla: Nažalost u pravom smislu, kao dirigent, još se ne mogu iskazati. Najviše bih voljela da imam orkestar, makar i kamernog tipa, sa kojim bih uživala i bila u mogućnosti pokazati sve svoje kvalitete. Ali, nije loše ni ovo što sada radim sa horom. Sad su dirigovanje podijelili na horsko i orkestarsko, a moj profesor kaže da ne možeš biti dirigent samo jednog ili drugog. Ako si dirigent, dirigent si svega toga. Znači, ja radim sa mješovitim horom muzičke škole i sa njima se imam mogućnosti ostvariti kao dirigent. Tu su državna takmičenja, nastupi, gdje izađem sa horom i pokažem ono što smo pripremili.

B: Da li muzička škola radi na dovođenju klavirista, kamernih orkestara, imaju li oni uopšte tu ulogu i da li uopšte žele biti ti koji bi to radili? Da li je problem u novcu ili šta?

Lejla: Ne mislim da je novac glavi problem. Mislim da se jednostavno učahurilo to mišljenje da mi proizvodimo gitariste i klaviriste i ja lično nemam ništa protiv toga, ali dajte malo osvježite situaciju! Opet se vraćam na ono što sam već rekla, ako bi se otvorio novi odsjek u osnovnoj školi, odmah bi se otvorio novi i u srednjoj muzičkoj školi i to bi bilo veliko osvježenje, pogotovo za mene, ako bi se npr. otvorio odsjek viole, violončela itd. Za sad, stvarno ne znam šta je uzrok nedostatka toga.

B: Poznat ti je termin "cjeloživotno učenje". Šta predstavlja tvoju nadogradnju, da li je to literatura, slušanje muzike, kako uopšte dolaziš do toga?

Lejla: Poslije završene muzičke akademije postoji magisterij za dirigenta. Ja imam ambicije ostvariti to. Ne znam još kako će se stvari odvijati na tom planu, ali svakako se želim usavršavati. Kako sad stvari stoje neću odmah upisivati postdiplomski studij. Kroz koncerte, putovanja, vježbanje, slušanje raznih kompozicija, komunikaciju sa drugim muzičarima uči se mnogo. Skoro sam osam dana bila u Beču. Bila sam i u operi gdje je izvođena Mozartova "Figarova ženidba". Svirao je Bečki orkestar i operski pjevači su izvodili to vrhunsko dijelo i ja sam vidjela kako se ta opera izvodi danas. Tu operu gledala sam i u Sarajevu, i u Beogradu i sad u Beču. Ja kroz to mnogo učim. Jako volim posjećivati koncerte klasične muzike i mislim da svaki čovjek treba ići na takve koncerte, jer to je stvar kulture. Treba pratiti te manifestacije i kvalitetno se usmjeravati.

Interview objavljen u dnevnom glasilu
Tuzlanski list - Br. 192 od 06.09.2007.

Interviewer:

Dragutin Matošević
Tuzla, Bosna i Hercegovina
info@barikada.com