Oka da ne ispustim dah Milan B. Popović, Narodna knjiga, 2007

KONCEPT ENFORMELA U POEZIJI MILANA B. POPOVIĆA
Recenzija: Neda Mandić - Spasojević

Amblematika stiha
Likovna oznaka enformela je energija koju delo crpi iz materijala, iz novih i smelih izbora kojima se umetnici priklanjaju. Na sličan način poezija Milana B. Popovića koristi svoj pesnički materijal jednom previše ekspresivnom paletom i bukvalno je iscrpljuje do iznemoglosti, do one poslednje žile kucavice koju grčevito steže, hvatajući se za egzistencijalni krik upućen metafizičkom uzletu, pa potom metafičkoj uzaludnosti.

Pesnik materijal koristi upravo kao likovni umetnici pesak, gips, nove boje i ostalo što se može naći u prirodi i određuje ga kao dah i duh vremena. Ova zbirka poezije pokazuje koliko su i taj dah i taj duh bliski sa egzistencijalnom filozofijom. U tom smislu po principu kontrasta, na kom se zasniva svaka pesnička nit ove zbirke NEMIR I NEMIRENJE sa egzistencijalnom uzaludnošću pokreću brojna ontološka i metafizička pitanja granica koje pesnik ne postavlja, omči i stega kojih želi da se oslobodi, a opet se za njih grčevito drži.

Poređenjem sa enformelom najviše su doprinela izrazita, ekspresivna osećanja koja odaju neutaženu emociju koja se izliva i pokušava da olakša zaborav na stvarnost. Pesnik je spreman na vivisekciju duše, svih njenih spletova i lavirinata. To je izrazita hrabrost, mada u neku ruku i ludost. Spoznavati samog sebe do tih granica preko kojih se dalje ne može, nalaže jedno do sad nepravilno tumačeno grčko načelo gnothi seauton, prevedno kao Upoznaj samoga sebe. Međutim, Mišel Fuko, filozof i sociolog i jedan od najvećih mislilaca 20. veka u knjizi "Hermeneutika subjekta" (predavanja na Kolež de Fransu) navodi da je ovaj grčki princip godinama pogrešno tumačen od strane psihologa i svih ostalih analitičara duše. Nije ideja da toliko upoznaš svoju unutarnjost, nego da joj posvetiš pažnju i brigu koju zahteva. Stoga je po Fukou važniji princip koji potiče iz u prvom redu Sokratove mudrosti, pa potom i Platonovih dijaloga epimeleia heautou što na latinskom znači cura sui. Princip prema kome treba da se brinemo o sebi "na sebe da pazimo" i koji ne sme biti "zasenjen sjajem gnothi seautona". U tom smislu i nazivi poglavlja knjige - pesničkih celina Milana B. Popovića idu u pravcu: Umiri me, Spasi me, Čuvar mi budi!

Jedna starija pesnikinja jednom reče: 'da li je moguće do te mere samog sebe upoznati i posle toga opet živeti.' Stoga i sugestija Mišela Fukoa, sugestija je svakom mladom pesniku da pronađe izlaz, baš kao na kraju prve pesme u zbirci:

"Spusti mi kap poput drhtaja / Nemir skameni nalik vetru, / Udomi mir / Mislima, pripoji mi noć u dan."

Omče oko duše
Međutim, mi znamo, pesnici neće tako lako odustati od traganja za onim što je solus ipse, prostor intersubjektivnosti. Oni ponekad previše uranjaju u ono što i sami nazivaju demonom. U tom smislu i Milan B. Popović svestan tereta koji iziskuju ovakve egzistencijalne slutnje i sumnje ispovedno saopštava:

"Zrno na slepoj žili priželjkujem, / Izlaz i bekstvo pripajam / Od demona / Ovih / Jedini spas."

A egzistenicijalni strah koji pored večitog plamena i iskre skepse ide jedan uz drugog , pesnik ponegde i sam izaziva u arenu sablasti, na momente uspešno savladava kroz stih, na momente ga pušta da se useli kao tamni trag zaboravljajući i da je egzistencijalni strah , kako kaže Karlos Kastaneda, veliki neprijatelj na putu ka saznanju. "On the Path of Knowledge there are four natural enemies: fear, clarity, power and old age". Dakle, strah je tek jedan od četiri neprijatelja.

Kondenzacija nesvesnog
Pesnik iznosi govor sopstvene krvi i to je, kao što sam već napomenula izrazita hrabrost, kao što je zastrašujuće u isti mah. Jer istina je da krv ima moć govora. To je odrednica svake ekspresivne i jake poetske slike i reči. Možda čak prejake. Takva je u velikoj meri španska poezija. Takva je i poezija Milana B. Popovića.

Ima jedna druga stvar koja je dosta česta kao motiv u pesničkim slikama Milana B. Popovića - motiv demona koji je pesniku poznat i nekako 'pesnički blizak'. On kao pesnik traži spas u svoj pesničkoj keliji, ali njegova vera često presahne. Pesma "Jesam li?" očit je primer za to. Ovo dosta nalikuje onom miltonovskom izrazu, iako ne po svojoj fakturi stiha, ne u samom tkanju poezije, koliko u svojim semantičkim varijacijama. Iako su Popovićevi motivi dosta lični, iako on ne gradi, poput velikog engleskog pesnika Miltona čitav ep o padu u ad, on dosta univerzalno progovara o istini koju "nude demoni". I tu mu vera podleže skepsi. Sam pesnik vidi potpuni pakao, a da bi ga video, nekako je u njega morao 'pesnički sići'.

Spasi me
Moram da kažem da me je, uzimajući u obzir prethodnu celinu, "Umiri me", kao i potonju, "Čuvar mi budi", mene ovo poglavlje Popovićeve lirike iznenadilo. U pesmi "Plezir za prezir" on pokreće pitanja morala u smislu društveno angažovanog pesnika. Učinilo mi se da je on pesnik onog ničeanskog kova - S one strane dobra i zla. Odnosno, izvan svakog morala. Pitanje morala ovde pesnik poteže da izrazi stanje modernog okruženja, ili ako baš hoćete modernog sveta. I on tu gotovo prozno progovara o moralu tog društva, pitanjima jedne gotovo socijalne poetike, tu ćete naći slike silikonske doline, mobinga, sve one odrednice koje najčešće ne stoje u njegovim ostalim pesmama. Pitala sam se otkud potreba da se u rešavanju egzistencijalnih pitanja i dilema obrati pažnja i na pitanja morala.

Čuvar mi budi
U ovom poglavlju najviše dolazi do izražaja šta pesnik krije u svom arhetipskom nesvesnom. Enformel kao fenomen 20. veka svojom žestinom pokrenuo je neke paralele sa filozofskim odrednicama u likovonoj kritici i estetici. Taj govor krvi Milana B. Popovića nalikuje mi na to - otvaranje jednog dubokog pitanja smisla jednim dubokim rezom.

Recenzija: Neda Mandić - Spasojević

---