Barikada - World Of Music

Barikada - World Of Music - Interviews

BORISLAV MITIĆ
Interviewer: Dragutin Matošević

Borislav Mitić
Razgovarano: 15.02.2002. godine

My name is Borislav Mitic. I am a guitar player and recording artist for Shrapnel Records. My style is "instrumental virtuoso" guitar music. What made my style stand out from similar works of the genre is a very specific and tasteful blend of Heavy Rock, NeoClassical and various World Ethno music elements. I am right now finishing up my new instrumental album which should be out this year. It's going to be my best work yet. I have 2 solo albums behind me : "Fantasy" and "Borislav Mitic". During my career, I did a lot of session studio works, sideman gigs, solo performances, concerts. I currently endorse and use ESP Guitars, Maxon, Guyatone and HAO pedal effects. ( borislavmitic.com / www.myspace.com/borislavmitic ) .

P: Rođen si u Beogradu i već kao 11-togodišnjak si počeo svirati gitaru. Šta te je motiviralo da se posvetiš baš tom instrumentu?

O: Električna gitara je za mene uvek bila simbol muzike i kulture našeg vremena. Kao 11-to godišnjaku izgledala mi je kao nešto najatraktivnije na svetu. Uostalom, i cela priča o "rock svetu" je izgledala vrlo impresivno u danima moje rane mladosti. Meni lično to je bilo kao otkrivanje nekog prelepog drugog sveta ili dimenzije. Prvi bend s kojim sam, takoreči, otkrio rock muziku su bili The Beatles. Vrlo brzo posle toga sam prešao na "tvrđu" svirku i sastave kao Deep Purple, AC / DC, Iron Maiden ... Bio sam fasciniran muzičkim i gitarskim dostignućima velikih (stranih i domaćih) gitarista 70-tih i 80-tih godina. Način na koji su oni svirali gitaru me je motivisao i inspirisao da i ja poželim da dosegnem te "muzičke visine" i takvu veštinu vladanja tim instrumentom.

P: U tvojoj biografiji sam naišao na podatak da su ti početni uzori bili Jimi Hendrix, Ritchie Blackmore, Mark Knopfler, Eddie Van Halen ... Sa druge strane, postoji podatak da si samouk u sviranju gitare i da si vježbao po 10 sati dnevno. Nije li to bio teži način da se savlada taj instrument? Da preformulišem pitanje - kakvi su bili uslovi u vrijeme tvojih početaka da se mladi gitarista obrazuje kroz školski sistem?

O: Verovatno je bilo nekih uslova kad je klasična gitara u pitanju. Ali što se tiče rock gitare, situacija nije bila sjajna. Bilo je vrlo malo pravih informacija do kojih bi mladi gitarista mogao da dođe što se tiče sviranja, instrumenata i muzičke opreme. Stratocaster je nama, nprimer, u to vreme izgledao kao svetsko čudo. Nije bilo muzičkih škola za rock ili jazz gitaru kao što ih ni danas nema u ex YU. Bilo je nekih kurseva, ali to je sve bilo vrlo neozbiljno. Taj nedostatak informacija mnogi su koristili da se prave pametni i promovišu sebe i svoje mistifikacije. Primera je bezbroj, ali navešću ovaj koji se tiče legende o "tonu iz prsta" (koja ima smisla, ali su je mnogi shvatili na pogrešan način). Jedan poznati beogradski muzičar je u javnosti godinama "prosipao" priče (a i još uvek to radi) o Jimi Hendrixu kao o muzičaru koji nije voleo ni koristio efekte i tehnologiju već je samo svojim sposobnostima (koje ja ne osporavam) i prstima iz gitare izvlačio revolucionarne zvukove. A Hendrix je u stvari sarađivao sa Mr. Roger Mayerom koji je bio oficir za "vojne eksperimente sa zvukom i vibracijama" u British Admirality! Mr. Mayer je pravio specijalne efekte samo za Jimija (doduše nešto pre toga je napravio par stvari za Jimmy Pagea i Jeff Becka), od kojih je najpoznatiji - Octavia (modifikator frekvencije zvuka za oktavu više). Jimi je imao modifikovane wah-wah pedale i fuzz pedale, ... i mnoge druge efekte Mr. Mayera koji još uvek nisu na tržištu zato što su mnogi prototipovi napravljeni samo za Jimija izgubljeni su posle njegove smrti. Hendrix je koristio i Uni-vibe koji je kombinacija chorus, vibrato i phaser efekata - sve u jednom! Da ne govorimo tek o studijskim manipulacijama Eddie Kramera (Hendrixovog snimatelja) "tape flanging", stereo panovanju eha i sličnim stvarima koje su u ono vreme zvučale kao da Jimi dolazi sa Jupitera. Uživo, Hendrix bi uvek na bini imao "samo": wah-wah, fuzz face pedalu, Octavia pedalu i Uni vibe - sa dodatnom pedalom koja bi mu menjala mnogobrojne funkcije. Znači, sve što i dan danas praktično nije prevaziđeno i čija re-izdanja i varijacije i danas koriste razni gitarski heroji, npr. i Joe Satriani i Steve Vai i Mike Stern ... i mnogi drugi.

Čak je i elektronika u Jimijevim gitarama bila drukčija od one kod običnih Stratova, a magneti su bili modifikovani da imaju veću izlaznu snagu (to je radio izvesni Mr. Seymor Duncan koji je kasnije osnovao poznatu, istoimenu, kompaniju magneta za gitare). To je istina o Hendrixovom zvuku (što ne umanjuje njegovu veličinu i kreativnost) za koji je najbolji primer u ovom "efektiranom" izdanju pesma Machine Gun sa "Band of Gypsies" albuma jer je tu koristio sve pomenute efekte. E, zamislite sad ovog našeg "genija" i njegovu teoriju o Hendrixovom "tonu iz prsta" kako iz sopstvenog neznanja dezinformiše čitavu armiju klinaca koji veruju u njegove reči jer nisu čuli ništa drugo. Na koliko stranputica takve stvari vode! To je bio taj problem nedostatka pravih informacija o kom govorim. Primer koji sam naveo se ticao zvuka, a o tehnici sviranja i pogrešnim mistifikacijama koje su se tek tu raspredale neću ni da govorim. U mojim ranim danima, nažalost, nije bilo gitariste u Beogradu koji bi mogao da me uputi u tajne tehnika koje su me zanimale. To bi verovatno skratilo silne sate "skidanja" da je bilo takvog. Bilo je dobrih gitarista, ali nisu svirali stil koji je mene zanimao. Ja sam zato učio da sviram skidajući, tj. učeći sola i fraze mojih omiljenih gitarista sa ploča. To je bio duži i teži, ali i jedini mogući put. Tada još uopšte nije bilo video lekcija, tablatura i strane gitarske literature. U početku sam radio na stilovima gitarista kao sto su Jimi Hendrix, Mark Knopfler, Eric Clapton, Angus Young, Ritchie Blackmore, Stevie Ray Vaughan, Carlos Santana, da bih izgradio potpuniju i autentičnu tradicionalnu "starinsku osnovu" ... da bih se kasnije fokusirao na gitariste kao Eddie Van Halen, Gary Moore, Michael Schenker, Mike Oldfield, Frank Marino, Albert Lee ... koji su imali malo intenzivniji i moderniji tehnički pristup.

Interesovao me je rock, blues, country, jazz, funk, pop ... svaki postojeći način sviranja gitare. Zanimala me je raznovrsnost svih stilova. Od domaćih gitarista, osim svima znanih legendi kao što su Vlatko Stefanovski i Radomir Mihajlović Točak, cenio sam i radove pokojnog Rajka Kojića (prvi gitarista grupe Riblja Čorba), koji je bio jedan od najvećih ex YU gitarskih talenata, Dragana Gužvana (Atomsko Sklonište), Seada Lipovače (Divlje Jagode), Vidoje Božinovića - Džindžera (Rok Mašina, Riblja Čorba), Gorana Bregovića (rano Bijelo Dugme) i drugih ... Toliko o domaćoj sceni. Pravi muzičko / gitarski preokret je nastupio pojavom švedskog gitariste, Yngwie Malmsteena na svetskoj rock sceni koga je otkrio američki producent Mike Varney (predsednik Shrapnel Records). Yngwiejeva tehnika je ceo gitarski svet ostavila bez daha i okrenula naglavačke. Svi su morali da počnu "ponovo da uče da sviraju". Zatim su se pojavili Steve Vai, Joe Satriani, Paul Gilbert, Jason Becker ... i drugi virtuozi gitare koji su instrumentu dodali dotad nezamislivu dimenziju i tehnički napredak. Inspirisan njihovim radom, vežbao bih nekad i po 10 sati dnevno da bih dostigao taj nivo i savladao tehnike sviranja kao staccato, legato, sweeping, tapping ... U stvari, želja mi je bila da jednog dana čak i nadmašim svoje uzore, ako to bude moguće. Pomenuo bih još i nekoliko impresivnih gitarista koje izuzetno cenim i koji su donekle ostavili traga u mom sviranju a to su John McLaughlin, Al Di Meola, Allan Holdsworth, Eric Johnsona, Frank Gambale, B. B. King, John Scofield, Robben Ford, Larry Carlton, Pat Martino, Bireli Lagrene, George Benson, Pat Metheny i Brett Garsed.

P: Kažu da si stekao reputaciju wunderkinda i da si se pojavljivao kao gostujući gitarista u nastupima mnogih klupskih bendova. Pobijedio si 1988. godine na takmičenju mladih talenata što ti je donijelo saradnju sa nacionalnom televizijom. Od 1988. do 1992. si komponovao pjesme za razne radio predstave što ti je omogučilo priznanje od strane ex jugoslovenskih muzičkih krugova kao jednog od najboljih gitarista u zemlji. Koliko (samo)odricanja je bilo potrebno da se sve to postigne?

O: Pa, meni u to vreme ništa što bi doprinelo napredovanju mog sviranja ili karijere nije izgledalo kao odricanje jer je upravo muzika bila to nešto što sam najviše voleo. Dakle - rad iz ljubavi i potpuna posvećenost instrumentu! Što se nastupa tiče - kraj 80-tih i početak 90-tih je bilo vreme vrlo pogodno za rock svirku. Hard rock i heavy metal su bili vrlo popularni pa je bilo dosta mladih bendova tog pravca, a i dosta mesta za svirku. Tome je doprinosio i popularni radio program Hit 202 koji je vodio i još uvek vodi legenda BG rocka, Vlada Janković – Jet, kao i Zaječarske gitarijade (na kojim sam nekoliko puta bio specijalni gost) i slične manifestacije. Bilo je i nekog takmičarskog duha među bendovima u stilu "ko će bolje" što je omogućilo nekim boljim mladim sviračima da budu zapaženi. Ja sam bio jedan od tih. Moj demo snimak iz 1989. je pobedio jednim glasanjem slušalaca prvog radio programa (prezentacija mladih talenata) i to je bila moja karta za ulazak u svet studijskog rada.

P: Tvoja diskografija je zvanično započela izdavanjem albuma za ex jugoslovensko tržište, "Fantasy", za (sada već nepostojeći) ITMM iz Beograda, 1996. godine. Možeš li onima koji nisu imali prilike čuti taj materijal, ukratko opisati stil i atmosferu pjesama koje si stavio na taj album?

O: Dakle, kao što sam već rekao, pojava generacije novih gitar-heroja je dala električnoj gitari novi polet. Tehnička ograničenja su bila srušena kao i stara pravila. Električna gitara je počela da dobija potencijal ozbiljnog instrumenta. Ja sam inspiraciju u to vreme tražio i nalazio u delima kompozitora klasične muzike kao što su Niccolo Paganini, Bach, Beethoven, Mozart, Chopin, Liszt, Mendelsohn, Vivaldi ... Posebno me je zanimao Paganini. Pokušavao sam da primenim njegovo savršenstvo sviranja violine na gitaru. To mi je bio cilj - da proširim mogućnosti električne gitare na nivo violine. Pošto sam početkom 90-tih često bio u ulozi studijskog gitariste za druge, poželeo sam da napravim jedno svoje izdanje bez kompromisa koje bi u pravom svetlu prikazalo moje sviračke i kompozitorske sposobnosti. Tako sam 1992. ušao u studio sa materijalom koji će činiti moj album "Fantasy". Album je bio instrumentalan. Polovina instrumentala je bila sačinjena od mojih aranžmana i varijacija na neka dela klasične muzike (Paganini, Bach, Handel ...), a druga polovina od mojih hard rock orijentisanih originalnih kompozicija. Zbog ex YU ratova i svega što je išlo s tim, taj moj album je morao da sačeka 1996. da bude objavljen. Bio je često emitovan nakon objavljivanja u medijima pogotovo kao "muzička pratnja" raznim popularnim emisijama. Posebno se izdvojila i bila zapažena balada "Forever."

P: Težeči internacionalnoj karijeri, što je posve razumljivo, poslao si primjerak svog albuma "Fantasy", Mike Varneyu, predsjedniku i osnivaču američke kompanije Shrapnel Records, koji je u tebi otkrio veliki gitarski talenat. Ubrzo ti je ponuđen ugovor za snimanje za ovu kompaniju. Tvoj prvi album za Shrapnel Records dobio je ime "Borislav Mitic" i izašao je marta 1999. godine. Na snimcima su te pratili studijski muzičari iz Quebeca. Možeš li nam ukratko predstaviti materijal sa tog albuma?

O: Pa, ja sam u suštini uvek težio ex jugoslovenskoj, a ne svetskoj karijeri, ali u jednom trenutku sam osetio da stvari ne idu u željenom pravcu što se tiče moje karijere u ex YU. Rešio sam tada da pošaljem svoj album vlasniku Shrapnel Records, Mike Varneyju, koji je otkrio i Yngwie Malmsteena, Paul Gilberta, Mary Friedmana, Vinnie Moorea, Greg Howea ... i još neke virtuoze i okušam sreću u tom pravcu. Ispostavilo se da je on bio zainteresovan i ponudio mi je ugovor što je rezultiralo mojim prvim internacionalnim izdanjem. Taj album, "Borislav Mitic", po svemu se razlikovao od albuma "Fantasy" - od izbora zvuka, pa do pristupa snimanju. Kompozicije su ovog puta sve originalne. Iako je i dalje prisutna inspirisanost klasikom, pojavljuju se i neki drugi elementi kao ethno uticaji balkanske, indijske i keltske muzike. Zvuk gitare je na momente više okrenut nekim mojim korenima kao što su Hendrix ili Blackmore, mada su Yngwie, Eric Johnson ili Joe Satriani i dalje prisutni kao glavni uticaji. Želja mi je bila da spojim moderni pristup sviranja sa "dušom" starije generacije gitarista. Pokušao sam i, mislim, uspeo da napravim balans između tehnike i melodičnosti sve u korist što boljeg kvaliteta mog Shrapnel Records debut albuma.

P: Moramo spomenuti da si na zahtjev svojih mnogobrojnih obožavatelja ponovo izdao svoj prvenac, album "Fantasy", septembra 2000. godine.

O: Da, "Fantasy" je reizdat 2000. samo za fanove koji ne mogu da dođu do ex YU izdanja i dostupan je preko mog web sitea.

P: Kako ocjenjuješ poziciju heavy metal muzike u svijetu? Da li je ona još uvijek na vrhu, da li zvijezda njene slave zalazi ili ...?

O: Heavy metal muzika sigurno više nije na pozicijama na kojima je bila pre pada Berlinskog zida. Čak mislim da je najnovija generacija publike na zapadu potpuno zaboravila pravi rock. Oni uglavnom slušaju neke mutirane varijante muzike koje nemaju veze sa izvornim predstavnicima hard rocka ili bilo čega. Prava publika i dalje postoji, ali velike korporacije koje kontrolišu muzičke medije onemogućuju ravnopravnu prezentaciju svih izvođača čime bi omogućili publici da bira šta joj se dopada, a šta ne. Umesto toga, uvedena je neka vrsta diktature. A to šta se diktira, meni se ne dopada nimalo ... Ne vidim, npr. šta Courtney Love ili Kid Rock imaju da traže na naslovnoj strani časopisa kao Guitar Player? Ali to je razlog više da se bude još uporniji u pravljenju dobre muzike!

P: Čuo sam mišljenja da su se današnji predvodnici svjetske muzičke scene suviše udaljili od svoje publike. Publika je, bar onaj dio njih koji se amaterski bavi muzikom, uvijek težila tome da oponaša svoje idole. Danas je tehnika sviranja poprimila takve razmjere da je reprodukcija nekih pjesama postala nedostižna za mnoge, takozvane obićne smrtnike. Šta ti misliš o ovome?

O: Ne znam o kojim predvodnicima se radi, ali ja mislim da muzičari i izvođači moraju da budu na višem muzičkom nivou od publike, jer ako to ne bi bili, onda ih ne bi bilo interesantno ni slušati, ni gledati. Ali ako se neko udalji toliko mnogo da postane nerazumljiv publici, to isto može biti problem. Mislim da je važno uspostaviti ravnotežu između krajnosti. Ruku na srce i pored svih muzičkih i umetničkih aspiracija svirača, mora se priznati da publika ipak samo želi da se dobro provede i zabavi!

P: Da li nastupaš uživo, imaš li svoj stalni band i ko su njegovi članovi?

O: Da, imam nastupe uživo, ali ne i stalnu postavu benda do sad. U stvari, planiram da ove godine stavim akcenat na taj aspekt solo nastupa posle izlaska novog albuma. Trenutno pravim postavu za studijski rad i za moje "live" potrebe.

P: Kaniš li dolaziti u stari kraj i održati neki koncert?

O: Jako bih voleo da se to desi u što skorijoj budućnosti. Za sada nije bilo neke inicijative ili velikog interesovanja od strane promotera iz ex YU, nažalost, koji organizuju koncerte. Dobijam doduše jako puno pošte i podrške od fanova iz ex YU, a pogotovo iz Bosne i Hercegovine. To mi je jako drago jer znači da iako nisam tamo, deo publike je zainteresovan i prati moj rad. Ipak, nadam se da će neki nastupi u skoroj budućnosti biti mogući.

P: Poznato mi je da svoje ogromno iskustvo sviranja gitare prenosiš na mlađe kroz školu gitare. Možeš li nam ukratko opisati tvoj program rada sa mladim gitaristima i kada, u kojoj fazi, možeš osjetiti da je neko talentiran za taj instrument ili ne?

O: Ranije sam držao školu gitare u Beogradu, ali danas nemam vremena za takve stvari. Ipak ako ponekad naletim na nekog za kog procenim da poseduje talenat koji obećava, spreman sam da ukažem na neke "prečice". Da li je neko talentovan ili ne, vidi se u par sekundi bez obzira na nivo. Suštinu nekog mog programa su činili osvrt na harmoniju i teoriju (u granicama koliko je to potrebno rock sviraču), kao i pregled gitarskih stilova u poslednjih 50 godina sa posebnom analizom najvažnijih predstavnika. Zatim, proučavanje raznih tehnika uz adekvatne vežbe vezane za skale, arpeđa itd, a zatim fraziranje i improvizacija.

P: Šta bi, kao generalni savjet, mogao poručiti mladim gitaristima koji vrijedno rade kod svojih kuća, a nemaju priliku da se usavršavaju pod vodstvom nekog vrhunskog muzičara?

O: Najvažnija stvar bi bila da stalno istražuju i pronalaze novi muzički materijal za slušanje. Neophodno je skupljati što je više moguće informacija, pa čak i o nekim stilovima koji isprva izgledaju nezanimljivo. Bitno je izdvojiti ono što je najvažnije i u samoj srži nekog pravca. Na taj način se stvara neka vrsta "muzičkog rečnika" u glavi što jako obogaćuje sviranje jer ono dolazi i iz glave, a ne samo iz prstiju.